- Da li postoji?
- Ne znam. Možda, možda bih voleo da postoji, jer bih u tom sledećem životu imao priliku da neke stvari bolje uradim.
- Recimo da postoji...
Duša će da prolazi kroz različita tela dok se na kraju sama ne oslobodi ljutnje, pohlepe, zavisti i ponosa. Pročišćavanje uma i duše je putovanje koje će vrlo verovatno da potraje više života. Važno je započeti i nastaviti proces duhovnog rasta. Sve zamršenosti karme i reinkarnacije će zauvek ostati tajanstvene ljudskom umu, ali saznanje da uvek dobijamo drugu ili treću priliku ohrabruje. Mi možda nismo u potpunosti svesni onoga što stvaramo iz trenutka u trenutak, ali na sreću svemir nam daje mnogo znakova koji nas obaveštavaju kada smo na pravom putu i (još važnije) kada smo na pogrešnom.
Ovi znakovi su pokazatelj da kada naša energija ide (ili se trenutno zaglavila) u niskim frekvencijama, naše misli, osećanja i dela su usmereni negativno, a to stvara niz neželjenih okolnosti. Isto tako kada se naše misli, osećanja i dela odvijaju na visokoj vibraciji, stvari će da se slože savršeno.
Veliko je ISKUŠENJE iskoristiti datu priliku. Jer kada pustimo leptira da zamaše krilima ne možemo znati kakav je krajnji rezultat. Kako prepoznati pravu priliku? Kako prepoznati znak? Koliko mu verovati? Koliko biti spreman ići do kraja?
Pitanja, pitanja...pitanja... još ćemo ih postaviti u ovoj predstavi i to kroz traženje značaja pojama OTAC, značaja pojma SIN, značaja pojma LJUBAV, značaj pojma ŽRTVA, značaj pojma OPROŠTAJ...
Ivan Tomašević
Dragan Marinković – Francuz
ISKUŠENJE
(po romanu Bog, Đavo i ja)
Adaptacija, režija i scenografija: Ivan Tomašević
Kostim: Selena Tomašević
Kompozitor: Goran Ljubanić
ONA: Aneta Tomašević
ON: Ivan Tomašević
Majstor svetla: Radivoj Kostadinović
Majstor tona: Dušan Simić i Mihailo Brezina
Sufler i inspicijent: Zorica Stevanović
Šef tehnike: Mihailo Brezina
Šta je ono što te čini živim?
Iskušenje
Šabačko pozorište
Piše: Katarina Đoković
13. dec 2018.
Šabačko pozorište, u koprodukciji sa Scenom "Maska", početkom novembra imalo je premijeru predstave "Iskušenje", rađene po romanu "Bog, đavo i ja" Dragana Marinkovića Francuza. Ova predstava je druga adaptacija pomenutog teksta, jer se on već nekoliko godina igra i na francuskoj pozorišnoj sceni. U duodrami “Iskušenje” igraju velikani Šabačkog pozorišta, ujedno i osnivači Scene “Maska” koja je nastala pre sedamnaest godina u vreme krize Šabačkog pozorišta, bračni par Aneta Tomašević i Ivan Tomašević. Glumac Ivan Tomašević je i reditelj i scenograf ove predstave, dok kostime potpisuje Selena Tomašević, a kompozitor je Goran Ljubanić.
Hajde da budemo iskreni. Pogledajmo se u ogledalo. Direktno u oči. Da li bismo zaista voleli da znamo tačan datum i uzrok naše smrti?
Jedno naučno istraživanje od pre par godina donelo je zaključke da čak 80 i nešto procenata populacije apsolutno ne želi da zna ništa o svojoj neminovnoj smrti. Onih 10 i kusur procenata pak želi da sazna vreme njihovog utihnuća. Zašto je to tako? Zašto bismo radije voleli da ostanemo u neznanju i da podstaknemo što više srećnih trenutaka u našem životu umesto da imamo jasan uvid o nestanku sa planete? Tačan datum našeg rođenja znamo. Datum naše smrti ne znamo. Jer se bojimo. Zaključani okovima egzistencije plašimo se da možda sutra ne napustimo ovaj svet, da izdahnemo u bunilu pod punom brzinom, a da se pritom nismo pozdravili sa porodicom, prijateljima, uspomenama i svim obavezama koje ostavljamo iza sebe. Strahujemo kao prutevi da je smrt gorda i pravična, likujemo je crnilom i pozdravljamo suzama. A smrt nije ništa drugo do naše ponovno rođenje.
Čemu naša dobrota, smisao i rast ako se sve to može oduzeti u jednom momentu?
Upravo u tome. Predstava “Iskušenje” govori nam o promišljanju svakog momenta provedenom na planeti Zemlji i konstantno nas zapitkuje o našim odnosima prema bližnjima, prijateljima, objektima, flori, fauni, svoj neživoj prirodi, kao i najvažnije – prema nama samima. Da li imamo hrabrosti sebi da priznamo da ipak nismo dovoljno ekstrovertni koliko bismo želeli da budemo? Da li ima smisla uopšte pozvati ljudskost u pomoć kada se zdušno zgreši? Da li je ljudskost jednaka sramoti u ovom sunovratu sistema? Ili ćemo možda sve pehove i grehove imati prilike da ostvarimo u drugom, trećem, petom životu? Ukoliko postoji.
Pred nama se u Šabačkom pozorištu nalazi dvoje ljudi, muškarac srednjih godina u procesu završavanja svojih obaveza svakog jutra i žena… Mašinovođa. Jednostavno. Ali, ne običan mašinovođa. Ovaj mašinovođa, tačnije mašinovođkinja, ali samo po izgledu žensko, zapravo upravlja vozovima naših života. Obučena u crnu uniformu sa plišanim šeširom, ona misterioznim prahom karaktera sve naše čežnje stavlja na sto, součava te sa njima i povede te sa sobom nakon ukazanih lekcija. A gde? Pa, na poslednju stanicu naših života. U smrt. Ona ide od jednog do drugog nas i pomaže nam da što lakše uđemo u voz, dođemo do poslednje stanice i tim činom budemo zadovoljni. U međuvremenu, razrešava nam dogme, aksiome i sve ono na šta smo možda potajno i želeli da znamo odgovor, ali nikada to nismo hteli nikome da priznamo. Odupiranje njoj nije tema, jer ćemo se kad-tad svakako morati suočiti lice u lice sa tom misterioznom pojavom, ali svakako je da se ona čini mnogo lagodnija kada je pored tebe neko ko zna sva tvoja razmišljanja, na koje si i ti sam zaboravio. Zna i sve tvoje pokrete, omiljene ritmove za ples i način tvog disanja. Ona zna i sve to nabrojano kod svih tvojih bližnjih. I ono prećutano u odnosima. I svesna je razloga biranja manjeg zla, koji logikom ‘preko preče, naokolo bliže’, gotovo uvek bira pogrešan. Zna svaki atom tvoje slobone volje, tvoje svesne i nesvesne izbore. Sve zna. A da li ti znaš sebe? Da li ti poznaješ tu jednu kotrljajuću kuglu čas smisla, čas besmisla čiju materiju vidiš svaki dan pred ogledalom? Načas surova, jasno ti daje permanentni uvid da ništa nije tako kao što izgleda da jeste.
Aneta Tomašević svojom veštom energijom leteći i lebdeći po sceni ostavlja gorak ukus svih nepoznatih sekvenca sopstvenosti i kao duh iz čarobne lampe pomaže ti da se što bolje razumeš. Trenutnim prizemljenjem u Šapcu, malom Parizu, ona je došla da u voz zbrine jednog porodičnog čoveka, bivšeg pisca. Upoznavanjem sudbine i života tog čoveka, upoznajemo i sve one sitne detalje koje i drugi živi ljudi na planeti imaju. Njihovim savršeno konciznim zapletima i igrom, mi ne možemo da se odlučimo da li da navijamo za mašinovođu ili sinonima nas, ili da li ih jednostavno oboje puštamo da se igraju.
Mašinovođa u ovoj priči u svojoj uniformi ima i sat na lancu, koji čestim vađenjem i gledanjem u njega, jasno simbolizuje da je onaj nemilosrdni trenutak veoma blizu. Toliko blizu da ti se čini da ga i ti sam, kao gledalac u ko zna kom redu u publici, možeš opipati. Taj trenutak je vreo, ali obiluje hladnoćom. Taman, ali zaslepljuje sjajem. Ona, graciozan spoj Lucifera, šeširom nalik na Dejvida Koperfilda, stava Krvave Meri, pomešanom sa ambasadorkama Unicefa, odaje nam utisak da pod kontrolom drži sve moći ovog sveta u sebi. Takođe, sve vreme predstave uživa u nervirajućem krckanju smokija i grickalica, pijenju votke, viskija i rakije, a najviše od svega voli da opsuje. Što sočnije. Objašnjava nam i pravda se kako je to tokom “izvršenja zadatka” strogo zabranjeno, stoga obožava usputne, prizemne stanice gde u izobilju može da prokuje svoje grehe. Varalica slobodnog duha.
Vanprostorna selekcija ove predstave odaje nam utisak da smo upravo pogledali superheroja koji pomaže živim stvorovima da budu još življi koračajući u svoju smrt. A da li smo zaslužili i čime da ostanemo živi?
Nagrade:
Nagrada publike za najbolju duodramu na Festivalu duodrame
Nagrade stručnog žirija Aneti Tomašević i Ivanu Tomaševiću za plemenito glumačko partnerstvo na Festivalu duodrame
